Držim svoj novi indeks u rukama i kao da se sve ovo ne dešava meni. Ja na post diplomskim studijama, i to na medicini... Matora plavuša na medicini 
. U mom porodičnom okruženju, biti na fakultetu je bila misaona imenica. Neke drugarice su znale još od petog razreda da će upisati fakultet, a nekima od njih fakultet su već tada odabrali roditelji. U mojoj porodici je, ipak, prvo moralo da se misli na finansije i da se bori za egzistenciju. No, ja volim da kažem da se stvari u mom životu dešavaju – Nikad na vreme, ali uvek u pravo vreme.
I, kada iz ove perspektive gledam na svoje odrastanje, detinjstvo i na sebe danas, izgleda mi kao da sve ovo radi neko drugi, a ne ja...
Kada sam bila u srednjoj školi nije uopšte bilo razmišljanja, niti priče o fakultetu. U to vreme postavljalo se pitanje gde ću da se zaposlim, da li što pre da nađem posao u nekoj trafici, da pomognem porodici da se izdržava. Iako mi je sport uvek bio u krvi, nisam ni razmišljala da treba njime da se bavim. Kada je mama uštedela prvi novac, upisala sam fakultet sasvim drugačije struke – agronomiju. Uz leta provedenih u berbi malina i okruženju koje se većinom bavilo poljoprivredom, verovalo se da ću tako najbrže doći do posla nakon fakulteta. Iako taj fakultet nije imao previše veze sa mojim željama, verovatno bi mene i tu pronašla ljubav prema bebama i želja da pomognem mamama, pa bih se nakon njega posvetila pravljenju kašica... Od nekih ljubavi jednostavno ne možeš pobeći... I zato mi sve ovo još više izgleda kao san - Ona devojka koja je mesecima štedela i jedva skupila pare prvo da upiše višu, a zatim i fakultet sporta, sada je upisala post diplomske studije. Došla je u Beograd da studira sa jednim koferom u ruci, dva plekana bakina tanjira, kirijom i po i skromnim džeparcem koji joj je mama tutnila u džep „da se nađe“. Ta devojka sada piše neke tekstove, pitaju je za mišljenje, govore joj da je stručna u tome što radi, a ona želi da bude još stručnija...
Nakon nekoliko neuspešnih pokušaja da zavolim agronomiju, sa 23 godine sam shvatila da je sport moja velika strast i ono čime želim da se bavim. I ovaj spoj – ja i medicina, gledajući hronološki, ne dešava se u vreme kad je trebalo, ali je sad definitivno pravo vreme za nju.
Lagala bih kad bih rekla da i ove post diplomske nisu čekale finansije. Iskreno, pomalo se čekalo i vreme. A onda sam shvatila da više slobodnog vremena neću imati, jer hej – pa ja imam troje dece i četvrto dete – Mama fit, ali je olakšavajući trenutak to što su mi bar sva deca izašla iz pelena, uključujući i Mama fit koji već odavno puzi, a sada polako uči i sam da hoda.
U trenutku kada sam dobila indeks medicinskog fakulteta, osetila sam da ću polako zaokružiti jednu važnu priču. Tema na kojoj ću raditi je moja iskrena želja i proizvod duge prakse izučavane kroz sport i Mama fit program. U šali volim da kažem da je medicina sa 36 godina definitivno posledica kompleksa, onih da bih želela da budem još pametnija ili bar da me takvom smatraju (kad već boju kose ne mogu da promenim). A i zamišljam moju baku i deku koliko bi bili ponosni da su znali da će im unuka jednog dana završiti na medicini i da će moći našom malom varošicom da se pohvale njenim belim mantilom (kad već nisam udala se za doktora). Eto vam sad ovaj indeks! A i budimo iskreni, u našoj zemlji većina stvari fukcioniše tako - dok ne staviš neku titlulu ispred sebe, mnogi te neće ozbiljno shvatiti i neće ti reći „Da, ti znaš puno o tome“.
Kako se ništa u životu ne dešava slučajno, tako znam i da me je na medicinu dovelo moje prvo mokrenje u gaćice koje mi se desilo na treningu posle prvog porođaja. Kako smešan tok priče – od piškenja u gaćice, do medicine.To mu dođe kao ono kad se upiškiš od sreće. Ali zahvaljujući tom događaju, ja sam otkrila da postoje stvari koje mi, difovci, nismo znali i o kojima nas nisu učili na fakultetu. O tome su tada malo znali i doktori. Nevoljno mokrenje nakon porođaja su pripisivali nekoj normalnoj stvari, a vežbanje našom željom da odmah nakon trudnoće budemo „kao nove“, kao mame sa instagrama. Tada nas niko nije učio da mi, možemo vežbom sebi da pomognemo da se brže oporavimo nakon porođaja, ali samo ako radimo prave vežbe.
Poznato je stanje da je moja struka u Srbiji pomalo deklasirana belim mantilom. A ja verujem da sport i medicina moraju da idu zajedno, da moraju da se ujedine i da budu podjednako važne u procesu fizičkog vežbanja i oporavka. Verujem i da će morati da se pojavi neki novi kadar koji će spojiti te dve komponente i da će se pojavi neki novi programi, koji će zameniti one zastarele koji još uvek vladaju kod nas. Jer je jako malo znanja i radova na tu temu, a neznanja puno. Neznanja koje je čitano sa blogova, sajtova, a retko ko ima i neko praktično iskustvo koje sve vreme mene vodi i usmerava u daljoj edukaciji i učenju. Zato verujem da je ovo pravo vreme i prava stvar. Znam i da je došlo vreme da kažemo da nisu u pravu doktori koji potpuno zdravim trudnicama zabranjuju da vežbaju i da kažemo da nisu u pravu treneri koji mami posle porođaja daju da radi iste vežbe kao da se porođaj nije ni desio. Vreme je da kažemo da je u svemu tome izgled samo sporedna stvar, a da je zdravlje ono koje je najvažnije. Eto, zato ja danas na medicini, da zajedno sa svojom decom skupljam petice i desetke. Jer Mama fit ima najviše veze sa sportom i medicinom, a ne sa izgledom. A i nekako mislim da je bolje biti matora studentkinja, nego mlada penzionerka...